Ima nesto u osecaju koje ti daje prolece. Cak i kad je kisno i mracno, inspiracija je ipak tu. Nagovestaji nekih drugih frekvencija, nekih drugih svetova. Sve reaguje na tu energiju, neminovno.
Volela bih kad bih mogla videti sve te tokove energije, tu simbiozu prirode, coveka i Univerzuma. Htela bih strgati sa sebe sve okove kao posledice nametnutih vestackih misljenja. Htela bih osetiti slobodu na svim nivoima, osloboditi svoj um svih nakacenih parazitskih stavova i verovanja.
Prolece budi nostalgiju.
Nikad nije dovoljno posmatranja tog zivota koji se budi, tog zelenila i sarenila najrazlicitijih boja kako se sire. Svaka celija se ponovo napaja, oseca se mladom.
I zato, otvaram se potpuno i upijam tu raskos energija, boja i mirisa, zahvalna na toj lepoti...
O da, sve je tako lepo, tako nostalgicno a secanje na tebe mu daje onaj zavrsni sjaj.
I sad, prolecna kisa razmislja da li da padne, sa radija se cuje odlicna muzika, napolju se igraju deca a ja nastavljam tamo gde sam stala ....
