Podsvest je cudo. Naizgled niotkuda, vratilo mi se secanje na detinjstvo kad smo, kao i sva deca, bili povremeno nestasni, pomalo i zlocasti.
Igrajuci se u prirodi, nailazili smo na mravinjake. Bilo nam je zanimljivo da ga malo udarimo i onda posmatramo sta se desava. Mravi bi se ubrzali, poceli da nose neka bela jajasca u panici a mi bismo to posmatrali sa velikom paznjom. Ukoliko mravi ne bi bili dovoljno brzi i dovoljno u panici, mi bismo, sad vec pomalo ljuti, udarili jace, sve dok ne bi postigli onaj nivo panike koji nas adekvatno zabavlja. Gledali smo ta mala bica sa mesavinom podsmeha i sazaljenja, znajuci da mozemo ako zelimo, potpuno da unistimo njihov mravinjak.
Srecom, nismo to radili ali sa ove distance, osecam stid sto sam ih uopste uznemiravala. Cinjenica da sam bila dete me ne tesi preterano.
S druge strane, secam se i kako smo sestra i ja "sahranile" uginulu pticicu koju smo nasle i nakon izvesnog vremena se sokirale videvsi da je bas na tom mestu nikla divlja ruza. Delovalo je kao da je priroda tako uzvratila na lep gest, da nista ne ostaje nezapazeno.
Situacija u kojoj se trenutno covecanstvo nalazi me na neki nacin podseca na tu pricu o mravinjaku. Da li je suvise nerealno zamisliti da mozda neko drma ovaj nas "mravinjak" i potpuno hladnokrvno posmatra kako se mi, mali mravi u poredku u kome se nalazimo, ponasamo?
Da li je panika na adekvatnom nivou ili mozemo da ocekujemo dodatne udarce?
Ne bi bilo iznenadjujuce.
Ono sto moze da me utesi je cinjenica u koju apsolutno verujem, da postoji neki nevidljivi poredak, red i zakon koji je van dometa ljudi a opet ljudi su, hteli to ili ne i verovali u to ili ne, direktno pod njegovom jurisdikcijom.
Nisam se slucajno, posle toliko godina, setila tih mravinjaka jer znam da nas u svakom momentu zivot nesto uci, samo ako smo spremni da naucimo. Paradigma je promenljiva.
Plasim se dokle smo stigli i ne bi me iznenadilo da neko dobije iznenadni poriv i pocne da gradi barku, kao Noje. :)
Procice virus ali mi se cini da ce ostati osecaj da opasnost nije otklonjena. Ostace neka cudna opomena da visi u vazduhu, da nista nije sigurno i nista nije obecano. I da moramo da razmisljamo o tome sta je ono sto nam zaista moze pomoci na duze staze jer ovo do sad nas, to je jasno, ne vodi nigde.
Igrajuci se u prirodi, nailazili smo na mravinjake. Bilo nam je zanimljivo da ga malo udarimo i onda posmatramo sta se desava. Mravi bi se ubrzali, poceli da nose neka bela jajasca u panici a mi bismo to posmatrali sa velikom paznjom. Ukoliko mravi ne bi bili dovoljno brzi i dovoljno u panici, mi bismo, sad vec pomalo ljuti, udarili jace, sve dok ne bi postigli onaj nivo panike koji nas adekvatno zabavlja. Gledali smo ta mala bica sa mesavinom podsmeha i sazaljenja, znajuci da mozemo ako zelimo, potpuno da unistimo njihov mravinjak.
Srecom, nismo to radili ali sa ove distance, osecam stid sto sam ih uopste uznemiravala. Cinjenica da sam bila dete me ne tesi preterano.
S druge strane, secam se i kako smo sestra i ja "sahranile" uginulu pticicu koju smo nasle i nakon izvesnog vremena se sokirale videvsi da je bas na tom mestu nikla divlja ruza. Delovalo je kao da je priroda tako uzvratila na lep gest, da nista ne ostaje nezapazeno.
Situacija u kojoj se trenutno covecanstvo nalazi me na neki nacin podseca na tu pricu o mravinjaku. Da li je suvise nerealno zamisliti da mozda neko drma ovaj nas "mravinjak" i potpuno hladnokrvno posmatra kako se mi, mali mravi u poredku u kome se nalazimo, ponasamo?
Da li je panika na adekvatnom nivou ili mozemo da ocekujemo dodatne udarce?
Ne bi bilo iznenadjujuce.
Ono sto moze da me utesi je cinjenica u koju apsolutno verujem, da postoji neki nevidljivi poredak, red i zakon koji je van dometa ljudi a opet ljudi su, hteli to ili ne i verovali u to ili ne, direktno pod njegovom jurisdikcijom.
Nisam se slucajno, posle toliko godina, setila tih mravinjaka jer znam da nas u svakom momentu zivot nesto uci, samo ako smo spremni da naucimo. Paradigma je promenljiva.
Plasim se dokle smo stigli i ne bi me iznenadilo da neko dobije iznenadni poriv i pocne da gradi barku, kao Noje. :)
Procice virus ali mi se cini da ce ostati osecaj da opasnost nije otklonjena. Ostace neka cudna opomena da visi u vazduhu, da nista nije sigurno i nista nije obecano. I da moramo da razmisljamo o tome sta je ono sto nam zaista moze pomoci na duze staze jer ovo do sad nas, to je jasno, ne vodi nigde.
Нема коментара:
Постави коментар